Rasprava o zakonu protiv mobinga

20. novembar 2008.

Na javnoj raspravi o Nacrtu zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, koja je održana 19. novembra u Beogradu, istaknuto je da se tim nacrtom zakona uređuje sprečavanje i zabrana zlostavljanja na radu, postupak zaštite od zlostavljanja kod poslodavaca i postupak sudske zaštite.

Predstavnica Ministarstva za rad i socijalna pitanja Radmila Bukumirić-Katić rekla je da se Nacrt zakona odnosi na sve poslodavce i da je njegov cilj da se "stvori atmosfera preventivnog delovanja da ne dođe do mobinga".

Radmila Bukumirić-Katić, koja je i član radne grupe za izradu zakona, rekla je da se zaštita ostvaruje kod poslodavca u postupku medijacije i postupku za utvrđivanje odgovornosti za nepoštovanje radne discilpline.

"Ako tu zaštita bude neuspešna, onda se ide na nadležni sud u parničnom postupku, koji ima karakter radnog spora", rekla je ona i navela da postoje tri strane u sporu.

Prema njenim rečima, strane u sporu su poslodavac, odnosno njegov predstavnik, zaposleni koji je žrtva zlostavljanja i radnik koji vrši zlostavljanje.

"Prva i ključna tačka i cilj ovog zakona je da što manje slučajeva dođe pred sud i da se što više slučajeva reši u postupku medijacije", kazala je ona i navela da je po njenom mišljenju pitanje medijatora ključno za to kako će se zakon sprovoditi.

Ona je rekla da mobing, prema definiciji, "predstavlja psihološku torturu, odnosno teror", ali da svaka pojava koja se odnosi na psihološko maltretiranje ne predstavlja mobing.

"Mobing je ponašanje na radnom mestu kada jedna osoba ili grupa osoba psihički zlostavlja i ponižava drugu osobu sa ciljem ugrožavanja njenog ugleda, časti, ljudskog dostojanstva i integriteta sve do eliminacije sa radnog mesta", kazala je ona i navela da je karakteristika mobinga da se takvo ponašanje ponavlja u toku dužeg vremena.

Kako je rekla, u predlogu zakona se ne navodi vreme u kojem to ponašanje traje, ali je bitno da se ponavlja.

Ona je navela da je u zemljama u tranziciji zlostavljanje na radu izuzetno vidljivo, a da u Srbiji postoji više tipova mobinga.

Ona je ukazala da je mobing u Srbiji naročito prisutan u novoprivatizovanim preduzećima i društvenim preduzećima kojima predstoji privatizacija, ali i da je vrlo prepoznatljiv i politički mobing.

Prema njenim rečima, pojedini poslodavci ne shvataju materijalnu štetu koju im nanosi mobing.

Radmila Bukumirić-Katić je navela da slučaj mobinga u Nemačkoj poslodavca na godišnjem nivou može koštati od 25.000 do 75.000 evra.

Potpredsednik Saveza samostalnog sindikata Srbije Vlada Andrić kazao je da je Srbija među zemljama u kojima je strah od otkaza ili gubitka posla najizraženiji.

Andrić je ocenio da se mobing može zaustaviti donošenjem zakona o mobingu.

"Kada se kaže mobing, mi u sindikatu mislimo na mobing koji sprovodi upravljački vrh prema radnicima. Može se mobing vršiti i u delu seksualnog zlostavljanja, ali zakon tretira i da se mobing vrši prema poslodavcima", naveo je on.

Predstavnik Unije poslodavaca Srbije Zoran Pualić rekao je da je Nacrt zakona u interesu poslodavaca i ukazao je da on ne sme biti sredstvo sindikalne i političke borbe.

On je predložio da taj zakon pre Skupštine Srbije usvoji Socijalno-ekonomski savet.

Tokom javne rasprave predloženo je da se u proces medijacije uključi i Agencija za mirno rešavanje sporova.

U današnjoj javnoj raspravi učestvovali su članovi Predsedništva Veća Sindikata Srbije, predstavnici Samostalnih sindikata Srbije, članovi radne grupe za pripremu tog zakona, predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike, Unije poslodavaca Srbije i UGS Nezavisnost.

Beta

 

Mobing – krivično delo

16. oktobar 2008.

Srbija će uskoro imati zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, čiji je model predstavljen na konferenciji za novinare. Zaposleni koji su izloženi takozvanom mobingu moći će da potraže zaštitu u internom postupku pred poslodavcem, ali i pred sudom. Štaviše, prof. dr Zoran Ivošević predložio je da mobing bude sankcionisan kao krivično delo.

Nacrt zakona će pripremiti Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. Državni sekretar tog ministarstva Snežana Lakićević-Stojačić istakla je da je mobing u Srbiji uzeo maha i da je potrebno hitno doneti zakona.

"Većina zaposlenih u Srbiji prepoznaju strah od gubitka posla kao strah sa najjačim intenzitetom. Taj strah je čak jači od straha za zdravlje i to je idealna situacija za mobing, jer zaposleni sa takvim strahom mogu dugo da trpe zlostavljanje na poslu. Taj problem se ne može rešiti samo zakonom i zato apelujemo na poslodavce i sindikate da budu partneri protiv zlostavljanja na radu", rekla je Snežana Lakićević-Stojačić.

Navela je zapanjujuće podatke – hiljadu samoubistava godišnje u Nemačkoj ima direktne veze sa nekim oblikom zlostavljanja na poslu, a to je i razlog 20 odsto samoubistava u Švedskoj.

"Dvanaest miliona radnika godišnje, u zemljama Evropske unije, izloženo je nekom obliku zlostavljanja na radu, psihičkom, fizičkom ili seksualnom. Zaštita zaposlenih biće korisna i za poslodavce, jer mobing ima za posledicu stvaranje nezdrave radne sredine, smanjenje produktivnosti i veći broj dana koje radnici uzimaju za bolovanje", rekla je advokat Tanja Drobnjak, jedan od autora modela budućeg zakona.

"Mobing je vrlo delikatna i suptilna pojava koja može da prouzrokuje strašne posledice i zato treba da bude tretiran kao krivično delo. Sudska praksa o tome kod nas ipak postoji, samo što sudije nisu znale za reč mobing, već su koristile termin 'šikana'", rekao je dr Zoran Ivošević, koji ima četrdesetogodišnje sudijsko iskustvo u radnim sporovima.

Vrhovni sud u jednoj odluci kaže da je doneto "šikanozno rešenje" o ukidanju radnog mesta, koje je imalo za cilj da se zaposleni otpusti. Slučaj je iz 1969. godine, a jedan sud udruženog rada (i ti sudovi su nekada postojali) doneo je 1980. godine odluku u kojoj se navodi da se "iza celishodnosti ne mogu skrivati šikanozni motivi".

Na naše pitanje da li se odredbe budućeg zakona mogu možda tumačiti preširoko i da li će postojati opasnost da se loši radnici pravdaju navodnim mobingom, državni sekretar u Ministarstvu za rad kazala je da će u svakom pojedinačnom slučaju biti utvrđivano da li je reč o mobingu ili o nečem drugom i da će zakon predvideti i veštačenje lekara.

"Kada majci sa dvoje male dece poslodavac uruči rešenje o premeštaju na drugo radno mesto, koje je udaljeno 50 kilometara od njene kuće, i uz to joj odredi dvokratno radno vreme, ona će najverovatnije posle izvesnog vremena dati otkaz i to je jedan od primera mobinga. Zato pozivam na međusobno razumevanje jer poslodavci moraju imati zadovoljne radnike. To je u interesu svih", rekla je Snežana Lakićević-Stojačić.

Politika

 

Prva presuda za mobing

10. septembar 2008.

U Srbiji je doneta prva presuda zbog mobinga. Opštinski sud u Jagodini zbog mobinga osudio na četiri meseca zatvora, dve godine uslovno, Zorana Milovanovića, v.d. glavnog i odgovornog urednika nedeljnika "Novi put".

Milovanović je osuđen zbog toga što je maltretirao novinarku tog lista Ivanu Delić-Janković, koja je u julu prošle godine prijavila ceo slučaj policiji. Suđenje je trajalo gotovo pola godine.

Ivani Delić-Janković, koja u Javnom-informativnom preduzeću "Novi put" radi kao novinarka i urednica sedam godina, Milovanović je govorio da je "glupa, da kupi prnje i tornja se", te da mu smetaju njen miris, glas, smeh i prisustvo.

Komentarišući ceo slučaj, Ivana kaže da su za njom dve teške godine i da se nada da će sve što je doživela brzo zaboraviti.

Milovanović je osuđen za krivično delo zlostavljanja i mučenja iz člana 137. Krivičnog zakonika Srbije.

Navode iz optužnice potvrdila je i većina od desetoro zaposlenih u nedeljniku "Novi put".

Jelena Zdravković, zamenica glavnog i odgovornog urednika, kaže "da je bilo vrlo mučno prisustvovati scenama dranja, vike i lupnjave vratima i da je sve to uticalo veoma loše na rad cele redakcije, kao i da je sve to moglo da se dogodi i bilo kojoj drugoj koleginici".

Goran Stefanović, grafički saradnik, potvrdio je za B92 da je koleginici Ivani Delić-Janković bilo onemogućeno da radi i da je urednik Milovanović često isterivao iz redakcije, iako je zakonom regulisano pravo na rad, što je uticalo na stvaranje loše slike o redakciji.

Aleksandar Dobrosavljević, fotoreporter, naglašava da je Ivana imala podršku ne samo porodice, već i svojih kolega koji su pisali peticiju Upravnom odboru.

On tvrdi da krivicu zbog svega što se desilo snose Upravni odbor i menadžment firme jer nisu preduzeli ništa da se problemi reše.

Jasmina Tošković, portparolka Opštinskog suda u Jagodini, navodi da je ovo prva tužba zbog mobinga i da su navode optužnice potvrdili svedoci.

"Optuženom se stavlja na teret da je tokom 2006. i 2007. godine zlostavljao oštećenu, vređao njeno ljudsko dostojanstvo, isterivao je iz kancelarije i govorio joj uvredljive reči", kaže Toškovićeva, uz podsećanje da je za ovo krivično delo predviđena kazna od tri meseca do tri godine.

Presuda Zoranu Milovanoviću, koji je zbog mobinga osuđen na četiri meseca zatvora, odnosno dve godine uslovno, prva je u istoriji srpskog sudstva. Milovanović nije hteo da komentariše ceo slučaj za B92.

Mobing podrazumeva sve vrste psihičkog maltretiranja i ponižavanja na radnom mestu, s ciljem da se ugroze ugled i dostojanstvo. Istraživanja pokazuju da su najčešća meta žene, osobe pred penzijom, ali i mladi koji su tek zasnovali radni odnos.

Srbija nema Zakon o mobingu, iako je to jedna od preporuka Evropske unije.

B92

 

Sve više žrtava šikaniranja na poslu

18. avgust 2008.

Mobing u Srbiji odavno nije pojedinačna pojava, već pravilo i slika stanja u društvu. Ova reč, pozajmljena iz engleskog, koja doslovno označava rulju, masu i linč pojedinca, zapravo je nova reč za veoma staru pojavu. To pokazuju i istraživanja koja su nedavno obavljena u našoj zemlji. Primera radi, svaki drugi radnik u prestonici bio je bar jednom šikaniran na poslu.

Psihičkom maltretiranju od nadređenih, ali i od kolega na istim poslovima, izložene su uglavnom žene starije od 35 godina, najčešće visokog obrazovanja, udate, koje imaju manje od deceniju radnog staža. Za razliku od žena, muškarci su žrtve samo nadobudnih šefova, ali ne i kolega. Pretpostavljeni raznim pritiscima, obimnim poslom, ali i nedozvoljavanjem godišnjih odmora i slobodnih dana maltretiraju mlađe, ali i starije muškarce, bez obzira na godine staža, nivo obrazovanja i bračno stanje.

Do ovakvih rezultata došla je Mirjana Vuksanović, klinički psiholog, koja je obavila istraživanje o mobingu zaposlenih u Beogradu. Rezultati ovog istraživanja u potpunosti se poklapaju s rezultatima do kojih je došla i Vesna Baltazarević, koja je proučavala mobing u centralnoj i južnoj Srbiji. Dakle, mobing se beleži u svim područjima rada, među svim nivoima zaposlenih i u svim delovima Srbije.

Dobri radnici češće na meti

Psiholog Vera Kondić, članica udruženja "No mobing", za "Blic nedelje" kaže da se udruženju dnevno javi šest-sedam osoba. Međutim, pozivi su znatno brojniji kada se priča o mobingu i udruženju "No mobing" pojavi u medijima, tako da ih tada bude i više od 20.

"Sve je više žrtava mobinga. U našem iskustvu pokazalo se da ne postoji razlika maltretiranih prema polu, tako da nema posebnog profila žrtve, ali je činjenica da su to gotovo uvek veoma stručni radnici, čak izuzetni, jednom rečju, ljudi koji štrče. Svima njima se kao po pravilu šalje poruka da tu ne pripadaju i vrše pritisci da napuste svoje radno mesto", kaže Kondićeva.

O načinima šikaniranja ona kaže da su takoreći beskrajni. Dosta često se radi o "sindromu praznog stola", kada im je onemogućen rad, ponekad čak i fizičkim izdvajanjem od kolega s porukom "ne vidim te, ne postojiš".

"Šikanirani retko imaju puno posla, a daleko češće rade poslove koji su ispod njihove stručne spreme. Nema puno seksualnih ili fizičkih nasrtaja, već su u pitanju pretpostavke o nasrtaju, aluzije na seks, ucene... Te seksualne aluzije su, razumljivo, učestalije kod žena, a rezultat je prekovremeno ostajanje na poslu kome je prethodilo neko seksualno ucenjivanje. Iako je broj seksualno šikaniranih muškaraca daleko manji, nedavno nam se javio i jedan gospodin koji je to doživeo", kaže psiholog Vera Kondić.

Zakon kojim bi šikaniranje na poslu bilo sankcionisano ne postoji, a žrtava je sve više. Iako nadležna ministarstva govore o tome da je neophodno, po hitnom postupku, ubaciti mobing kao posebnu kaznenu kategoriju u Krivični zakon, to se još nije dogodilo. Međutim, šikanirani ne čekaju ionako spore reakcije nadležnih.

Prvo suđenje u Jagodini

Prvi slučaj suđenja moberu vodi se pred Opštinskim sudom u Jagodini, a delo mobinga prekvalifikovano je u zlostavljanje i mučenje koje u zakonu postoji. Na optuženičkoj klupi sedi Zoran Milovanović, urednik JIP "Novi put", jer je, kako se navodi u optužnom predlogu, zlostavljao Ivanu Delić-Janković, novinara urednika rubrike ovog pomoravskog nedeljnika, i prema njoj postupao na način koji vređa ljudsko dostojanstvo.

Milovanović joj je govorio da je glupa, cepao joj tekstove, lomio stvari i iz kancelarije je isterao rečima: "Marš napolje, kupi prnje i tornjaj se", navodi se u optužbi.

Ivana Delić je na sudu izjavila da je Ljubiša Vujić, direktor JIP "Novi put", "slao kući jer Milovanoviću smeta njen smeh, miris i glas" i da joj je rekao "da ne može da joj garantuje bezbednost na poslu jer Milovanović oštri noževe i čisti puške". Optuženi je to demantovao.

Ima ga ali ne i u zakonu

U Ministarstvu rada u julu je formirana radna grupa za izmene i dopune Zakona o radu. Jedan od glavnih razloga je uređivanje, definisanje i sankcionisanje mobinga kao oblika psihološkog uznemiravanja na radnom mestu.

Vladimir Garić, pomoćnik ministra, kaže da inspekcijski organi za sada nemaju registrovane slučajeve mobinga jer ova oblast nije zakonski uređena.

"Pitanje mobinga je veoma važno i treba ga uvesti i u naše radno zakonodavstvo. Ovu pojavu treba dobro proučiti, kako bi se našla adekvatna rešenja za njeno sprečavanje i sankcionisanje. U zemljama koje imaju propisanu zabranu psihološkog uznemiravanja (mobinga), postoji problem njegovog dokazivanja, kao i utvrđivanja uzroka njegovog postojanja. U revidiranoj Evropskoj socijalnoj povelji Saveta Evrope (član 26) utvrđuje se da države članice treba da 'unapređuju svest, informisanost i sprečavanje ponavljanog neprihvatljivog ili izrazito negativnog i uvredljivog ponašanja protiv pojedinih radnika na radnom mestu ili u vezi s poslom i da preduzmu sve mere za zaštitu radnika od takvog ponašanja'", kaže Garić.

Blic

 

akteri mobinga i njihove karakteristike

02. jun 2008.

Glavni akteri mobinga i njihove karakteristike

Verovatno se svi pitaju zašto se mobing pojavljuje svuda i zašto nisu pošteđena tzv. civilizovana društva ni kompanije koje se, makar deklarativno, izjašnjavaju da vrednuju svoj ljudski kapital?

Teško da bi se za njegov nastanak okrivili samo napadačiili, kako ćemo ih u daljem tekstu nazivati, moberi, jer je reč o fenomenu koji je mnogo kompleksniji. Zapravo, mobing je specifičan sistem koji se sastoji od pet dominantnih faktora koji su u međusobnoj interakciji. Mobing zavisi od psihološkog profila i osobina mobera, korporativne klime i kulture organizacije, psihološkog profila i osobina žrtve, vrste konflikta koji je okidač i zavisi od uticaja faktora izvan organizacije poput vrednosti i normi šireg društvenog okruženja.

U ovom tekstu ćemo se baviti jednima od glavnih aktera – moberima i njihovim karakteristikama odgovornim za pojavu mobinga.

Sumiranjem empirijskih podataka na temu ličnosti napadača kao jednog od uzroka mobinga, može se zaključiti da postoje tri osnovna tipa mobinga koji se mogu povezati sa određenim karakteristikama ličnosti mobera: onaj čiji je cilj zaštita ugroženog samopoštovanja; zatim mobing koji je rezultat manjka socijalne inteligencije i kompetencija; i mobing kao rezultat tzv. mikropolitičkog ponašanja.

Zaštita samopoštovanja

Zaštita ili poboljšanje samopoštovanja je jedan od bazičnih motiva svakog čoveka i kao takav svakako utiče na ponašanje individue u svim socijalnim situacijama. Samopoštovanje je, da podsetimo, poimanje sebe na povoljan način i u pozitivnom svetlu. Tako se u pregledu literature vezane za samopoštovanje, agresiju i nasilje, može naći da je visoko samopoštovanje češće i više povezano sa pojavom agresivnosti, nego nisko.

Kada se poželjno mišljenje o sebi dovede u pitanje, osporava ili napadne, ljudi su najčešće spremni za agresivni napad. Ovo je posebno slučaj kod nerealno pozitivnog ili nadmenog doživljaja sopstvene vrednosti, koji je najčešće rezultat bazične nesigurnosti i potpune zavisnosti od spoljašnje validacije vlastite vrednosti. U tom smislu, (pre)visoko samopoštovanje vodi ka tiraniji u ponašanju jer je povezano sa perfekcionizmom, arogancijom i narcizmom.

Pojedinci sa nestabilnim, ali visokim samopoštovanjem mogu reagovati agresivno i na najmanje ili potpuno trivijalno ugrožavanje njihove slike o sebi. Za razliku od njih ljudi sa niskim samopoštovanjem najčešće nisu agresivni jer se plaše poraza, i oni u problemskim situacijama reaguju pre povlačenjem, samooptužujeće i depresivno, nego agresivno.

U mnogim istraživanjima mobinga, po mišljenju žrtvi, upravo je zavist od strane mobera doživljavana kao jedan od osnovnih razloga za pojavu mobinga.

Nedostatak socijalnih kompetencija

U mnogim slučajevima se čini da je nedostatak socijalnih kompetencija bio dominantan faktor za nastanak mobinga. Jedan aspekt je nedostatak emocionalne kontrole. Mobing može takođe biti posledica smanjene samorefleksije i nemanja uvida u posledice svog ponašanja, što implicira da neki moberi nisu potpuno svesni šta rade i kako njihovo ponašanje utiče na druge.

U istraživanju S. Einarsena i saradnika, "nepromišljenost" je bila uzrok mobinga u čak 46 odsto slučajeva, a moberi su najčešće tvrdili da nisu uopšte bili svesni konsekvenci svog ponašanja. Ovo je posebno karakteristično ukoliko nekoliko osoba mobinguje jednu. U tom slučaju lični doprinos mobera može biti relativno mali jer je najčešće reč o nevažnom događaju, poput ogovaranja, nepozdravljanja na hodniku, neprenošenja informacija ili neke grube igra ili šale, dakle nekog događaja koji se mogao desiti sporadično, svake dve, tri nedelje. Pri tome moberi ne moraju uopšte biti svesni situacije zahvaljujući manjku komunikacije sa žrtvom, kao i zbog činjenice da možda nemaju realanu povratnu informaciju o svom ponašanju.

Međutim, iz ugla žrtve ovo izgleda kao serija povezanih događaja, koju oni doživljavaju da su česti, sistemski i namerni, usmereni protiv njih lično. Oni ovakvo ponašanje mogu tolerisati neko vreme, ali onda iznenada dolazi do preterane reakcije. Za razliku od njih, moberi ne vide svoju odgovornost i ulogu u ovome, jer sve doživljavaju kao izolovane i ne tako strašne događaje. Dodatno, najčešće su veoma iznenađeni žrtvinom reakcijom, nalazeći žrtvino ponašanje kao preterano i teško shvatljivo.

Mikropolitičko ponašanje

Utvrđeno je da neki slučajevi mobinga prate logiku mikropolitičkog ponašanja u organizaciji. Koncept mikropolitike je baziran na premisi da se organizacije ne sastoje samo od potpuno određenih i jasnih struktura i procesa. Pre bi se moglo reći da organizacije zahtevaju od svojih članova da na neki način pomognu i popune praznine u formalnoj strukturi. Tako, organizacije istovremeno zahtevaju od svojih zaposlenih da učestvuju u donošenju odluka, ali im istovremeno nude mogućnost i da formalnim ili neformalnim putem utiču na donošenje važnih ili manje važnih odluka.

Druga premisa je da svi članovi organizacije pokušavaju da zaštite i poboljšaju svoj status u organizaciji. Tako, članovi organizacije uobičajeno koriste svoje sposobnosti da donose pravovremene odluke u cilju ispunjenja interesa organizacije, na primer ostvarenja postavljenih poslovnih ciljeva, ali takođe i u skladu sa sopstvenim interesom, kao na primer u smislu zaštite ili poboljšanja sopstvenog statusa u organizaciji. Za ovakve vidove procesa se može reći da imaju tzv. političku prirodu. Da bi članovi organizacije bili u situaciji da utiču na donošenje odluka, neretko je neophodno graditi koalicije, a ponekad i „igrati na kvarno” sa konkurentima.

Ovakvo mikropolitičko ponašanje se ne smatra mobingom, niti ga treba poistovećivati sa njim. Mikropolitičko ponašanje ima za cilj zaštitu nečijih ličnih interesa i poboljšanje vlastite pozicije u organizaciji. Ovo, naravno, može negativno uticati na druge ljude, ali je fokus na zaštiti vlastitih interesa a ne destrukciji drugih. Ovo je važno naglasiti jer upravo iz razloga zaštite vlastitih interesa variraju i koalicije, te nije neobično da konkurenti u jednom momentu postanu i saveznici.

I pored toga, ovakvo mikropolitičko ponašanje povremeno može imati formu mobinga, zbog čega je tanka linija razgraničenja između prihvatljivog korišćenja moći i mobinga. Mobing koji je nastao kao rezultat mikropolitičkog ponašanja dovodi do uznemiravanja i zloupotrebe druge osobe u cilju zaštite ili poboljšanja vlastite pozicije u organizaciji. Sa spoljašnje tačke gledišta čini se da je ova vrsta mobinga „najracionalniji” vid mobing ponašanja od svih drugih vidova mobinga, zbog svog "prihvatljivog" motiva (težnja da se stekne pozicija, uticaj, moć i sl.). Štaviše, ovakvo mobing ponašanje povremeno može samo delimično prekršiti organizacione norme i vrednosti koje se tiču dominacije, kompetitivnosti, visokih postignuća i sl.

Na kraju, potrebno je dodati da čak i ako moberi imaju neke zajedničke lične karakteristike koje ih čine sklonim mobing ponašanju, oni neće ispoljiti ovakvo ponašanje ukoliko to organizaciona kultura u kojoj rade ne potkrepljuje i ne dozvoljava.

Sticanje psihološke dobiti

Neki podaci dobijeni od žrtava idu u prilog konceptu mikropolitičkog mobinga. Mikropolitičko ponašanje je opisano kao fenomen koji se najčešće pojavljivao na srednjim i višim hijerarhijskim nivoima organizacije, tako da upravo sticanje psihološke dobiti korišćenjem ovakvog ponašanja može biti jedno od objašnjenja zašto je među menadžerima srednjeg ili višeg nivoa toliko mobera.

Autor: mr Sandra Barjaktarović

Izvor: e-magazin