Novi Sindikat Telekom

Dvodnevni izlet Kamena Gora

Ukoliko ste skloni izazovima i avanturizmu, želite da osetite čari netaknute prirode i druženja uz logorsku vatru, Novi sindikat Telekom poziva Vas na dvodnevni izlet u etno selo Kamena Gora, nadomak Prijepolja. Polazak je 29. maja u 8 časova, a povratak sutradan u kasnim večernjim časovima.
Izlet započinje obilaskom staništa Beloglavog supa, u dolini reke Uvac, a nakon posete manastiru Mileševa izletnike očekuje večera uz logorsku vatru i boravak u etno konaku Kamena Gora.
Sledećeg dana predviđen je obilazak manastira Kumanica. Ko bude želeo moći će da se okuša u splavarenju rekom Lim, dok će ostali za to vreme obići i manastir Davidovicu. Nakon ručka u Brodarevu, sledi povratak u Beograd.
Zainteresovani članovi sindikata mogu da se prijave, kao i da dobiju sve neophodne informacije putem telefona 064/651-4277, kontakt osoba - Gordana Petrović.

U poseti Smederevu: Povratak tradiciji – grožđu i vinu!

Kako pisati o gradu u kome si se rodio, u kome si živeo samo prva četiri dana života, u koji nisi odlazio dvadesetak godina, a onda za tri dana čak dva puta, ostati objektivan, ne preterati sa emocijama, koje te inače, što si stariji, obuzimju u talasima? Kao, neka milina, radost, ponos...
Smederevo...
Naš Novi sindikat Telekom, tradicionalno, s proleća i s jeseni, organizuje izlete koji imaju za cilj druženje, bolje upoznavanje, ali se ne zanemaruje i edukativni aspekt. Tako, minulog vikenda, 12. septembra, zaputismo se smederevskim putem, preko Grocke, gde naše kolege ispratiše trubači, duž Dunava, kraj Jugova do – Smedereva.
Na 46. kilometru od Beograda, smestio se ovaj lepi grad, koji se polako vraća vekovnoj tradiciji. Grožđu i vinu. Ne gvožđu!
Cilj našeg izleta je 122. Smederevska jesen!
Sve je počelo davne 1888. godine kada je organizovana prva kupoprodajna izložba voća, grožđa, vina i drugih poljoprivrednih proizvoda. I tako - 121. put do sada. Obično je organizovana krajem septembra, ali su organizatori ove godine manifestaciju pomerili unapred jer je grožđe već pokupilo dosta šećera usled dugog sunčanog perioda. A i meteorolozi najavljuju loše vreme krajem meseca. Tek, kiša nije zaobišla Smederevo ni u subotu, 12. septembra.
No, krenimo redom.
Beogradsko jutro bi tmurno. Depresivno. Uzdasmo se u vremensku prognozu i najavljenih 29 stepeni. Put duž Dunava bi umotan u neku blesavu jutarnju tminu. Kao da je duboka jesen. Nadomak Smedereva, pomaljaju se prvi zraci sunca. I ozari nas. Ulicom Vojvode Mišića stižemo nadomak centralnog gradskog trga, kod poznatog i znamenitog Karađorđevog trga. Prvi put, glavna ceremonija otvaranja i sam program su izmešteni iz Tvrđave i održavaju se na Trgu. A Trg? Fantazija! Okupan suncem i išaran nezamislivim kolopletom boja! Grožđe, venke od velikih grozdova, sa doduše, sparušenom lozom, koja od prethodnog dana i otvaranja ne izdrža pod jakim suncem i izgubi svežinu. No, ne smeta! Dominiraju smederevka, autohtona sorta grožđa, zlatno-žuto-zelenkaste boje, koja je počela da se gaji u smederevskom kraju pre stotinak godina. Vino od ove sorte je kiselkasto, pa se najćešće pije uz soda-vodu ili mineralnu vodu. Ovde se odomaćila i omiljena sorta hamburg. Vino od hamburga, u „sadejstvu“ sa još jednom domaćom sortom – lisičinom, koju ne videh nigde, kao da je nestala, daje fantastičnu kombinaciju, negde između ružice i crnog vina. Ima ovde i Kardinala“, ćilibara. „Otelu“, takođe ne videh, a ima je po starim vinogradima.
U parku – izuzetno zanimljivo etno-ambijentalno rešenje: kiosci sa vinom od velikih buradi. Sve je u znaku vina. No, na par štandova, sa improvizovanim malim kazanom za pečenje rakije, prava izložba voćnih rakija. Hit je rakija od dunje. Ne zaostaju mnogo ni kajsijevača, viljemovka, višnjevača, orahovača, jabukovača... I šljivovica i lozovača. Probate iz flaše koju kupujete. Pošteno. Mnogi su se dali na degustaciju od ranog jutra. Šta će biti sa njima kasnije, pitam se, pitam! (Ih, ta nemojte kasti).
Pored grožđa, seljaci iz okoline Smedereva izneli su jabuka, ko zna koliko vrsta, boja, veličine. Bilo je i raznog drugog voća. Trgom dominira ogromni cvetni venac, a ispred lepog zdanja Okružnog suda, postavljena je pozornica na kojoj se smenjuju najmlađi. Igraju, pevaju i raduju se, detinje iskreno, sa širokim osmehom, danu, suncu, ljudima, šarenim balonima! Sve im je lepo i zanimljivo. Stariji šetaju i ne znaju kuda pre da pogledaju. Zato, na poznom letnjem suncu, u „Perperu“ polako ispijasmo kaficu, pravu domaćinsku, dok potpuno opušteno uživasmo u pogledu na Trg i reku ljudi koja je išla od štanda do štanda. Mnogi su iskoristili vreme da odu do crkve, pomole se i upale sveću. Polako polazimo ka Tvrđavi. Svraćamo u Galeriju. Izložba „Zlatne ruke“ je prodajna. Eksponati zanimljivi i uglavnom – dostupni skoro svima. Kupili smo par eksponata i krenuli dalje, put Tvrđave. I, dok je Trg bio „okupiran“ voćem, ulica ka Tvrđavi bila je sa obe strane načičkana „ostatkom“ Srbije. Bile su tu tezge sa zaboravljenim punjenim bombonama, lizalicama, liciderskim srcima, malim i velikim, zemljanim posuđem i ukrasima od pečene i nepečene gline. Pa neizbežni srpski „šiljkani“, opanci sa specifičnim „šiljcima“. Bilo je lepo oslikanih brojnih kačica, tikvi i drugih predmeta. Domišljato i zanimljivo. Ideja za srpske suvenire, koliko hoćeš! Nije izostao ni štand iz Sirogojna jer treba misliti i na zimu. Cene su kao i na Zlatiboru. Bilo je mnoštvo predmeta od drveta i pruća, te ručnih radova i narodne nošnje. Izložba o privrednim dostignućima u velikom hangaru nadomak Tvrđave, nije bila u sferi interesovanja vašeg izveštača. Prešli smo prugu i ugledali reku ljudi koja je cirkulisala u oba smera. Tvrđava, toliko puta osvajana, rušena, paljena- monumentalna je i danas. I najveća je srednjevekovna ravničarska tvrđava u Evropi. Prostire se na oko deset hektara. Sagradi je kao svoju prestonicu, treba li reći, despot Đurađ Branković 1430. godine na ušću Jezave u Dunav. Zanimljivo pitanje se nameće: da li je grad u vreme despota Đurađa Brankovića bio ovako „živ“? Kakofonija na sve strane. Čuje se muzika. Svakakva. Sa leve strane duž glavnog puta kroz Tvrđavu, načičkali se: burad sa raznim vinima, roštilji i električni ražnjevi koji se polako okreću i mame gladne posetioce. Ne vidi se, ali oseća, miris kuvanog kupusa. Porcija – 300 dinara! Uostalom, zašto to može u Guči, a ne u Smederevu?! Ako pokušate da zanemarite kakofoniju i miomirise, sa desne strane su prezentacije sela iz smederevskog kraja. Davno je postala stvar prestiža – dobra prezentacija svog sela. Tako, Jezava je donela pravu etno-kućicu sa pripadajućim inventarom (vidi sliku). Dvojica klinaca čuvaju džinovske lubenice. Vele da su teške između 40 i 50 kilograma! U ćošku, ogromno gnezdo sa jajima, poput nojevih. Napravili su i veštački potočić i mostić! Prelepo. Drugovac je imao najlepšu etno-sobu. Selo Udovice se predstavilo domaćim specijalitetima. Prostorijom je dominirao stari kredenac prepun zimnice. I tako – redom. Bi vreme da se pođe na ručak. Planirali smo posle ručka još dva sata boravka u Smederevu. Bili smo zainteresovani za ovovremene srpske vitezove koji neguju srednjevekovna viteška umeća. Trebalo je da se oprobaju sa kolegama vitezovima Svetog Đorđa iz Mađarske. Možete da zamislite mnoštvo vitezova u starim srednjevekovnim odorama, pa njihove dame... Samo nedostaju despot Đurađ Branković i njegova gospodarica Jerina, koja ostavi srpskom narodu mnogo dobrog, bez obzira na narodnog pesnika koji neimaše mnogo lepih reči za nju. No, kiša, kao i toliko godina unazad, našu radost zbog oživljavanja i doživljaja starih vremena, pokvari. Umesto u Smederevo, sačekasmo da prođe nevreme i krenusmo put Beograda. A kako je bilo u povratku neka ilustruje podatak da su naši drugari iz Boljevca, umesto da prekrate put i vrate se kući, išli sa nama do Beograda i ponovo nazad, istim pravcem. Ali, vele, ne bi propustili atmosferu u autobusu, ni zašta! I stvarno je bilo vedro i veselo, uprkos tamnim oblacima, koji su opet pretili! Uz smeh i doskočice, dan nam je proleteo! Eto, to su ta osobena i lepa druženja Novog sindikata Telekom, malog u odnosu na velike, ali jedne lepe, velike porodice, koja voli da se druži i rado to čini! Do novog susreta i druženja!

tekst i foto: Гордана Јанићијевић - Потпара

У посети западној Србији, Соко Граду и манастиру Светог Николаја Српског

Лепо дружење чланова нашег синдиката

Већ традиционално, с пролећа и с јесени, наш синдикат организује излете – дружења чланова. Прошле године били смо у источној Србији, где смо обишли бисер римског неимарства – Феликс Ромулијану, која је прошле године и стављена под заштиту Унескоа.
Минулог викенда, 16. маја, обишли смо добар део западне Србије...

Пут нас је водио Ибарском магистралом до Љига, где су нас чекали наши чланови. Преко Бање Врујци, Мионице, стигосмо и у Ваљево, где смо „покупили“ још једну групу наших чланова, међу којима је био и Драган Ковачевић, сада пензионер, али и даље заљубњеник у свој крај, у Телеком... Био нам је сјајан водич. Објашњавао нам је до најситнијих детаља, преко чињеница и кроз анегдоте куда пролазимо, док је највећи „Ластин“ даблдекер стењао под теретом нас осамдесетак синдикалаца, савлађујући ни мало наиван успон према Бајиној Башти... Између обронака, помаљале су се мале удолине са по пар раштрканих кућа, које су за нас, свикле на бетон, чиниле прекрасну идилу. Прођосмо крај насипа нове бране која би идуће године требало да почне да ради и подари Србији нове коловате струје. Док се кретасмо вијугавим путем ка Дрини, сустигосмо један аутобус, чачанских регистарских таблица. Узак пут није нам дозвољавао да га обиђемо. Пажњу нам привукоше две дечје главе. Промолиле су се из отвора за вентилацију на крову. Мислећи да им је вруће, тек када се скроз приближисмо, видесмо да они диме ли диме! Запањени, сликасмо их. Приметише, главе склонише, али осташе напољу руке са цигаретама, које с гуштом испушише до краја. За то време, професори су, не слутећи ништа, мирно седели у доњем делу аутобуса...
Коначно, код Рогачице, угледасмо Дрину. Мирна је. Тек по белој пени уочимо по неки вир. Плитка је. Последица дуготрајне суше. Са обе старне пута прелепо уређена дворишта са пуно цвећа. Нове куће у старом стилу. Вредни сељаци купе и пласте сено, окопавају баште. Стабљичице кукуруза, крхке и нејаке, вапе за кишом.
Пролазимо покрај Љубовије. Ту се управо одржава „Гастро-фест“. На српском: такмичење у припремању рибље чорбе. Нешто попут „Златног котлића“. Немамо времена за обилазак. А и небо нам није баш неки савезник. Тмурно је, а не личи да ће киша... Но, ко зна?! Око осам километара од главног пута, у брду, је Соко Град, циљ нашег излета. Пут је ваљда широк два метра. Направила га је Војска Србије га је 2001. године. Шибају нас гране оцвалог багрема. Дуж пута, цвет багрема за испашу пчела користе многи пчелари не само из Подрињско колубарског краја... Идући ка Соко Граду не сретосмо много света. Пут је у усеку, поточић поред, брда свуда около. Коначно, угледасмо крст на стени која се издваја од осталих. Још једна кривина и – лепота! На заравни, мали водопад поред улаза у комплекс манастира Светог Николаја Српског, задужбине епископа Шабачког господина Лаврентија. Испред нас, обронци Соколских планина, а на стени која се уздиже изнад заравни, на око 600 метара висине, налази се крст, који пресијава на мајском сунцу.
Осврт на минуло време нам вели да је вековима Соколским планинама доминирало јако утврђење, Сокоград, који су путописци описивали као замак у облацима. Никад нико није тачно утврдио ко је и кад подигао Сокоград: да ли Римљани или Келти, Угари или Срби. Предање каже да овај град није никад нико освојио, па је отуд, у време Османлија, популарно назван „Невеста султанова“. Подигнут је на високој, готово вертикалној стени, коју са три стране окружују литице дубоке и до две стотине метара. Лако је брањен, а у исто време, тако недоступан, силио је своје станаре у покоравању, мрцварењу и сатирању оближње раје.
Са сачуваних цртежа, види се да је, у оквиру утврђења, постојало пет кула, четири џамије, механе, дућани и друге зграде...
Светски путописци, Феликс Каниц и Арчибалд Пејтон, описују Соко град, док је још био под Турцима, као најинтересантније и највеличанственије стратегијско место у Леванту (Југоисточни део Европе). Саграђен на тешко прилазном месту, био је неосвојив. Светске силе су приморале Цариград да Соко град преда Србима, али су уједно захтевале да буде разрушен. Зато, 1862. године, по изласку Турака, Срби су га у сласт срушили. Због свега овога име овог српског стратишта уклесано је на споменику кнезу Михаилу Обреновићу у Београду.

Овог замка од кога се зазирало и окретала глава, више нема, а надомак његових темеља у рушевинама, обраслим у коров и шибље, изникао је нови замак, као из руских бајки, који све више људи походи. Тај замак је манастир, дело, пре свих, епископа Шабачког, господина Лаврентија. За место градње манастира изабрао је плато испод литице стена на којима је био Сокоград, место на којем је у турско доба била пијаца српског робља.
Као сећање на невине српске жртве, страдале у безумној агресији 1999. године, и као знак покајања немачког народа због тог нељудског чина, породица Вробел, из Немачке, поклонила је манастиру „Св.Николај“ и српском народу крст, висине 13,5 метара и тежине 2.280 килограма. Манастиру га је поклонио добар пријатељ владике Лаврентија и велики поштовалац личности и дела владике Николаја Велимировића, Немац, иначе католик, Хорсет Вробел, власник Интернационалног музеја старих ветрењача и воденица у Гихфорну код Хановера.
Господин Хорсет Вробел поклонио је манастиру „Светог Николаја“ и иконостас, вредан тадашњих 100.000 марака.
Крст, од челика, с позлатом, израдили су радници Бродоградилишта „Сава“ у Мачванској Митровици. На стену, која надкриљује читаво окружење и која је била део турског утврђења, крст је подигнут хеликоптером Војске Југославије, 24 марта 2000. године, тачно на годишњицу отпочињања напада на нашу земљу. Пре самог подизања, уз присуство многобројних гостију и верника, крст је освештао Његова Светост патријарх Српски, господин Павле. Ноћу је крст осветљен, па зрачи особитим, свечаним миром, доминирајући над овим делом Подриња.
- За ведрих ноћи могу га видети и становници преко Дрине и напајати се утехом што је над Србијом заблистао крстолики знак, после одблеска смртоносних летилица“, каже се у једном надахнутом запису.
Дуж пута од крста на Соколској стени и подножја, односно манастирског комплекса, изграђено је десет капелица, свака посвећена по једној Божјој заповести.
Манастирски комплекс је подигнут на простору утврђеног Соко града, на обронцима Соколске планине. На том историјском месту, подигнут је манастир посвећен у почетку светом Николају Мирликијском, а потом светом Николају Српском (Велимировићу).
Манастир је подигнут 1993. / 94. године, а цео манастирски комплекс чине: црква, Дом Владике Николаја, библиотека, Музејска поставка Владике Николаја и манастирски конаци са трпезаријом и семинар салом. На уласку у комплекс налази се споменик Владике Николаја, рад госпође Дринке Радовановић, скулптора из Београда. Као да и сам погледом претражује соколски пејзаж, висок је три метра и тежак скоро једну тону. Његову израду финансирао је господин Бранко Тупањац, Србин из Чикага. Испред манастирског комплекса урађено је вештачко језеро.
У плану је да се сагради један конак, ван манастирског дворишта, за цивиле, затим библиотека, музеј, атеље за сликаре, књижевнике и музичке ствараоце, као и да се продужи пут до Крупња.
У манастиру живи православна Немица Сибила Лер, образована и смерна, некадашња службеница Осигуравајућег друштва у Штутгарту.
Приликом наше посете, била је задужена за продају свећа.
Око два сата, колико смо провели у и око манастира, а храбри и добро кондиционо спремни и на самом узвишењу код крста, пролетело је за трен. Утисака... Колико хоћеш. И лепог унутрашњег мира, за којим, многи од нас, толико вапе, а тешко да га, у оваквим условима, могу да нађу...
Враћамо се истим путем. Следе Мали Зворник, гранични прелаз са државом Босном и Херцеговином, Бања Ковиљача, Лозница, скретање ка Тршићу, па Троноши и Осечина. Требало је да буде ручак, а више је личило на вечеру. Мобилни су се „усијали“ од силних дојава о драми у Мадриду између Нолета и Рафе. Било нам је мило: ем је Мадрид, ем је шљака, ем је драма, па још преко четири сата... Иако је Новак изгубио, нико није био тужан. У сумрак полазимо пут Ваљева, Мионице, Врујаца, Љига... Враћамо колеге кућама, ми настављамо пут Београда. Мрак се спустио, потекла је песма...
Шампиони дружења нашег синдикалног – Дража и Драган из Бољевца, који су пошли у два ноћу да би са нама провели цео дан и опет по ноћи се враћали у Бољевац, нису уморни, већ су насмејани. Вођа пута и главни организатор Гордана Петровић, се препоручила и за следећи пут, јер је све задатке успешно обавила. Човек коме ништа није промакло, који је био задужен и за добро расположење, али и по коју озбиљну тему, био је наш председник Предраг Пламенац.
Уз махање, поздраве, полако излазимо свако на „својој“ станици и враћамо се „београдском асфалту, који врелином зрачи“ ... Прошло је 23 часа. Кући стигосмо баш на гласање на Евровизији. Пошто је наша „Ципела“ била у публици, а не на дисплеју, не би нам то занимљиво као претходних година.
До сна, свако од нас сигурно је негде „паковао“ силне утиске које смо покупили тог лепог мајског дана.
Са нестрпљењем чекамо јесење дружење. Да предлажемо где бисмо? Рецимо: Црна Река, Сопоћани, Ђурђеви Ступови и Петрова црква, у којој је крштен Свети Сава?! Или – Сирмијум, Шид и Привина Глава! Или – Фрушкогорски манастири! Или – Палић. Или... Па, предложите и ви неку дестинацију!

Гордана Јанићијевић - Потпара

Преносимо:
„ПОЛИТИКА“

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО?

Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије боравио је у Соко-граду, који се налази у Соколским планинама повише Дрине и Љубовије, 1955. године када је као ученик основне школе из свог родног Крупња дошао овамо на екскурзију.
- Кад сам са остатака градских зидина - објашњава владика Лаврентије - погледао и видео ону живописну долину испод града, из грла ми се просто отело и ја сам узвикнуо: „Што је ово место лепо за манастир!“
Наравно, тада млађани Живко Трифуновић, како је владикино световно име, није ни сањао да ће после основне школе отићи У Богословску школу, замонашити се и постати црквени веледостојник. И да ће му она мисао, гласно изговорена приликом ђачке екскурзије, стално бити на уму. Посебно од 1968. године када се из Немачке, где је дуго био епископ Средњоевропске епархије Српске православне цркве, вратио у земљу и био постављен за епископа Шабачко-ваљевске епархије са седиштем у Шапцу, на чијој се територији налази и Соко-град.
За време док је службовао у Немачкој владика Лаврентије је, као велики поштовалац и следбеник његових идеја и учења, тамо штампао сабрана дела владике Николаја Велимировића која су у земљи, у оно време, била забрањена јер је владику Николаја ондашња власт прогласила за државног непријатеља. Одштампао их је у двадесет томова и десетину хиљада примерака.
- Читаво брдо књига - сећа се владика Лаврентије. - Нешто сам продао по свету, а већи део, кад су политичке прилике то дозволиле, донео у земљу, у Шабац, и наставио да продајем. Од тако добијених пара и од новчаних и других дарова још неколицине поштовалаца дела владике Николаја из земље и света, почео сам 1990. године да градим манастир на оном месту, испод зидина Соко-града. Посветио сам га светом Николи Мириклијском, летњим светим Николајима, крсној слави владике Николаја Велимировића. Чекао сам да Сабор Српске православне цркве владику Николаја прогласи за свеца, и онда манастир званично посветим њему. Наравно, да се тамо сагради манастир није била пресудна само она моја, дечачка мисао на екскурзији већ још неколико разлога. Први је историјски.
По доласку Турака, Соко-град постаје њихово војно утврђење које нико никада није освојио. Покушавали су то свим силама и Карађорђеви и Милошеви устаници, и Швабе. Али, све је било узалуд. Због тога су га Турци звали „Невеста султанова“. Тек пошто је Михаило Обреновић успео да издејствује хатишериф од султана, Турци су 1862. године напустили Соко-град, своје последње упориште у Србији.
- Још Турци нису били стигли ни до Дрине - прича владика, Срби, односно тадашњи командант Крупња капетан Петар Радујковић, дигао је град у ваздух, омражен у српском народу због злодела, које су Турци овде чинили.
Свака девојка из овог краја која се удавала морала је прву брачну ноћ да проведе не са супругом, него са турским заповедником града.
- На месту где је манастир - наставља причу преосвећени Лаврентије - била је пијаца српског робља где су несрећни наши младићи као робље откупљивани и преко Травника продавани и слати у Анадолију. Овде је и доста Срба уморено. Трагајући за документима из тога времена, пронашао сам запис једног аустријског конзула који из Травника извештава Беч о доласку Турака са Сокола са двеста одсечених српских носева. У почетку су секли главе и за то добијали новчане награде, а кад су се носеви и уши почели боље плаћати, онда су њих секли ухваћеним Србима. И то је још више учврстило моју жељу и намеру да тамо подигнем манастир. Али и један догађај новијег датума.
Негде 1986. године дугогодишњи дописник Танјуга из Берлина Здравко Илић објаљује књигу „Балкански атомски соко“, у којој је открио планове моћних и бескрупулозних западник компанија да овде, на Соколским планинама сместе нуклеарни отпад. У народу је настала паника и бес као да поново долазе Турци.
- Е, неће из оне лепоте зрачити отров, рекао сам кад сам то прочитао - вели владика Лаврентије - већ духовност и култура и био још одлучнији да тамо подигнем манастир.
И трећи разлог су лепоте овог краја.
- Истина је оно што сам као дечак рекао, то је место као створено за манастир - вели владика. - Тамо влада рајски мир, на пушкомет нема нигде куће. Воде има у изобиљу. Окружују га три речице и водопад са Града. Чује се само жубор воде и пој птица. И, наравно, сада звоњава манастирских звона. Около су грабове шуме, ливаде, пашњаци, воћњаци... Купили смо од сељака сва околна имања, осамнаест хектара, да неко градњом не би нарушио ту лепоту. Имање смо још више оплеменили садњом разног воћа, поврћа и дрвећа.
И најзад, четврти разлог, како каже владика Лаврентије, за подизање манастира је тај што у целом овом крају нема нигде богомоље. Најближи је Троноша у Тршићу. Људи су побожни, радо иду у цркву и морају да путују двадесетак километара до најближе Раче или Троноше. Ово је, уз то, био и беспутан крај па је владика Лаврентије покренуо акцију да се од оближњег села Грачанице до манастира направи и асфалтира пут дуг више од три километра и споји са путем Лозница - Љубовија, и даље са светом. У помоћ им је прискочило и Предузеће за путеве Србије, а и војска, јер је Соко- град, на предлог Војног музеја у Београду, као бивше војно утврђење, стављен под заштиту државе. Војска је намеравала и да очисти од корова Соко-град и остатке зидина конзервира, али дошло је до рата у Босни и Херцеговини па то није урађено. И сељаци су им доста помогли радећи и вукући својим запрегама грађу за манастир, а неки су је чак и поклањали.
Богосав Марјановић

design by SixPack